Nije umro kad se ekran ugasio: Tamagoči priča koju deca i dalje prepričavaju, a roditelji drhte
Kad je Bandai prvi put lansirao Tamagoči 1996. u Japanu, niko nije očekivao šta će uslediti. Ta mala, jajolika igračka sa ekranom i tri dugmeta brzo se pretvorila u globalnu pomamu: deca je nisu skidala sa privezaka, volela su je, ali im je i često skidala fokus sa svega ostalog. U roku od samo nekoliko meseci 40 miliona primeraka je prodato širom sveta, uz ogromnu potražnju i često nestašice u prodavnicama.
Upravo u tom ludilu leži i prvo mračno poglavlje Tamagočija koji nije bio samo obična igračka, već je bio poput živog bića koje je tražilo hranu, igru, san, pa i higijenu u realnom vremenu. Ako ga niste nahranili, ako ga niste makar na kratko pogledali, vaš digitalni ljubimac bi umro i to često jako brzo, ponekad u roku od nekoliko sati. To je decu naučilo odgovornosti, ali je isto tako izazivalo pravi emocionalni stres kada bi njihov ljubimac umro.
Mnogima predstavljao prvi susret sa smrću
Zbog stalnih bipova koji su upozoravali na potrebe Tamagočija, mnoge škole su ih zabranjivale jer su se učenici fokusirali na digitalno jaje umesto na časove, a učitelji su se žalili da ne mogu da održe mir u učionici.
Još mračnije priče kružile su u svetskim medijima o tome da su tinejdžeri pohađali sahrane svojih omiljenih Tamagočija, slali ih na simbolička groblja, a u urbanim legendama čak su povezivali smrt Tamagočija sa ekstremnijim emotivnim reakcijama. Iako su pojedine priče prenaglašene ili neproverene, jasno je da je “gubitak” ljubimca izazvao kod mnogih pravu tugu koja je za neku decu bila prvi susret sa konceptom smrti, ma koliko pikselizovan taj susret bio.
Urbana legenda koja se i dalje prepričava
Postoji jedna priča koja kruži kao urbana legenda među starijim fanovima Tamagočija, o devojčici od deset godina koja je bila povučena, bez mnogo prijatelja, i digitalni ljubimac joj je brzo postao jedino biće koje je čekalo samo nju. Igrala se s njim opsesivno. Nije ga gasila. Nije ga ostavljala. Jedne noći, Tamagoči se oglasio u tri ujutru. Devojčica je ustala da ga nahrani, ali je ekran ostao crn. Baterija je bila prazna. Pokušala je da ga uključi ponovo, pritiskala dugmiće, ali ništa se nije dešavalo. U panici je probudila roditelje, vrišteći da joj je ljubimac umro. Otac je mirno zamenio bateriju, ekran se upalio, ali nije se pojavio ljubimac, samo simbol smrti, mali krst.
Tada se nešto u njoj prelomilo. Počela je da govori da ga čuje i dalje, iako je uređaj bio tih. Tvrdila je da je kriva jer je zaspala i sledećih dana je odbijala da ide u školu, govorila da mora da ostane kod kuće jer je njen ljubimac ljut. Roditelji su mislili da izmišlja, ali devojčica je noću ustajala i sedela u mraku, držeći Tamagoči u ruci kao relikviju.
Mnogi se opekli
Najjeziviji deo priče dolazi kasnije. Navodno je počela da oživljava Tamagočije svojih drugova, molila ih je da joj daju svoje uređaje samo na jednu noć. Ujutru bi ih vraćala resetovane. Prazne. Govorila je da ih je spasila od patnje. Niko nije razumeo šta to znači, ali deca su prestala da joj prilaze.
Na kraju su roditelji bacili njen Tamagoči. Tog dana je prvi put vikala, grebala vrata i ponavljala da su ga ubili drugi put. Odrasla je, ali godinama kasnije nije mogla da podnese zvuk alarma, notifikacija ili digitalnih bipova. Da li se to zaista desilo ili je samo urbana legenda, niko ne zna, ali Tamagoči je neupitno na mnoge ostavio neprijatan ukus u ustima.
Nova stranica u eri Tamagočija
Pošto je prvobitna ludnica popustila krajem devedesetih, Bandai je povremeno vraćala Tamagočija u različitim verzijama. Tokom godina Tamagoči je evoluirao i sa sa crno-bele grafike do modernih ekrana, dodati su Wi-Fi, mini igre i nove interakcije, pa je i danas popularan među nostalgičarima i novim fanovima širom sveta, a ove 2026. se čak slavi 30 godina od njegovog prvog izlaska, uz izložbe i okupljanja obožavalaca.
Danas, sećanja na Tamagočija nisu samo roza i slatka. Za neke ljude to je bila igra koja je izazivala anksioznost kad bi ljubimac umro, osećaj odgovornosti koja je prelazila zabavu, ili čak digitalni gubitak koji je ostavio sirovu emotivnu ranu. Njegovi bipovi koji trešte u najnezgodnijim trenucima, igra bez pauze i stalna potreba za brigom su bili nešto sasvim novo u digitalnim igrama, i nažalost, mračna stranica u životima uglavnom mladih ljudi koji su bili zaluđeni ovim digi ljubimcem.
Igraju na kartu prošlosti
Kompanija Bandai Namco i danas redovno izbacuje nove modele. Postoje reizdanja originalnih Tamagoči uređaja koji izgledom i funkcijama podsećaju na stare verzije, ali i moderniji modeli sa ekranima u boji, više likova, mini-igrama i dodatnim mogućnostima interakcije. Posebno se oslanjaju na nostalgiju odraslih koji su uz Tamagoči odrasli, ali istovremeno privlače i novu, mlađu publiku.
Drugim rečima, Tamagotchi nije relikvija prošlosti. On je primer kako jedna jednostavna ideja može da se prilagodi vremenu i opstane decenijama, menjajući oblik, ali zadržavajući istu suštinu, a to je digitalno biće o kome moraš da brineš, ili će te podsetiti da si zakazao.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
Japanci ostavili svet bez teksta